Postoje u svakom gradu, manjem ili većem, ljudi koji su stalno prisutni na ulicama grada, ali ih rijetko ko primjećuje, ili ako ih primijeti, taj susret se svodi ili na izrugivanje ili na onaj izraz lica koji pokazuje gađenje i ništa više. Bokelji i veliki dio Dalmatinaca ih zovu ”oriđinali”, a neki drugi će jednostavno reći da se radi o osobenjacima, simbolima, maskotama ili uljepšano boemima. O njima se snimaju filmovi, igrani i dokumentarni, a velikan Živko Nikolić (koji je i sam mogao biti svrstan u kategoriju ”oriđinal”) je 1995. snimio igranu seriju jednostavno nazvanu ”Oriđinali”. Na pomen imena Nedeljka Ninkovića iz Trebinja mnogi neće znati da se radi o brku iz parka, Šuku ili kako zlonamjerni često kažu Šugu. Obično ga možete vidjeti na potezu Police – Gradski park, u kojem provodi većinu svog vremena, bez obzira na vremenske (ne)prilike. Tačnije, najčešće ćete ga vidjeti ispred obližnjeg diskonta pića kraj kojeg se nalazi jedna radionica, u kojoj Šuko nerijetko ”da ruke” u zamjenu za kutiju jeftinih, crnogorskih cigara, kafu, pivo i nešto hrane. U stanu mu je već odavno isključena struja, pa mu se ”ne mili biti kući”, a uprkos brojnim problemima sa kojima se svakodnevno susreće, kako zdravstvenim, tako i egzistencijalnim, često ga možete čuti kako pjeva malo obrađenu Bajaginu pjesmu u kojoj su svi ludaci po rovovima i baš svi vojnici po krovovima i niko ne pjeva na plejbek iako je dvadeseti vijek. Ako nekad u blizini parka čujete da neko iz sveg glasa povikne: Aaaaa, gubim kosu – znajte da se radi o Nedeljku Ninkoviću – Šuku ili jednostavno brku iz parka. On je za internet magazin ”Moja Hercegovina” govorio o svom životu, brojnim poteškoćama i razočarenjima, a sve to sa posebnom vedrinom i prkosom, ne želeći ni u jednom momentu izazvati sažaljenje.

brko_naslovna

”Rođen sam 1965. godine, poslije završene osnovne škole stari me je upisao u automehaničarsku. To mi se burazeru nije dalo, već u prvom razredu sam rekao starom da neću da idem u školu i da me zaposli da radim, da zaradim svoj dinar. Počeo sam raditi kao keramičar u Stambenom, bilo je nekih para, živjelo se. Izlazilo se, zajebavalo, pilo, družilo, putovalo se, jebi ga, znaš kako to ide. A onda je došao rat.” – počinje svoju priču Nedeljko Ninković poznatiji kao Šuko.

Brko kaže da je u ratu bio od prvog dana, da je obišao mnoga ratišta, da je mnoge prijatelje i poznanike gledao ranjene ili mrtve, a i on je bio ranjen, ispod oka, a ta povreda je ostavila trajno oštećenje desnog oka.

”Bio sam u ratu, stotinu ratišta širom Bosne i Hercegovine obišao, bilo je zajebano, ne mogu reći da nije, ali eto, izvukla se živa glava. Na ratištu ti burazeru treba neki ventil, moj je bio rakija. Na položaju je bilo i dosta droge, mogao sam i to da sam htio, ali nikad nisam ni dim marihuane povukao, to ti je 100% tačno. Bježi bolan, više volim da sam pripit nego drogiran, jebo to. Do dana današnjeg, iako sam često prisustvovao konzumiranju svakakvih droga, nikad ništa probao nisam sem cigara i alkohola. U ratu je bilo svega, od droge, jeftinih pljuga, krdže obične do alkohola do zla boga, to su otrovi bili. Poslije svega sam dobio borački dodatak, neku bijedu koju sam nedugo po dodjeljivanju odbio. Rekao sam im: Mrš fukare jedne, gdje ste vi bili u ratu a gdje ja?! Ne treba mi ništa ako je moje učešće u ratu vrijedilo 30 ili 40 maraka na mjesečnom nivou. Onda kažu lud brko, Šuko alkoholičar, ovakav ili onakav. A u ratu sam dobar bio, sad im ne valjam. Slušaj burazeru, nekad sam za ovaj grad i ove ljude bio spreman život dati a sada ne bih dao ni zanokticu”. – govori pomalo ogorčeno a istovremeno i ponosno Nedeljko.

brko1

Živi u porodičnom stanu u naselju Police. Već odavno mu je stan u mraku jer mu je, zbog neplaćanja računa za struju, ista isključena. Kaže da je imao mnogo obećanja da će mu se dug otpisati, ali da valjda na kraju mora biti srećan jer mu i vodu nisu isključili.

”Kako da platim struju kad nemam primanja? Dajte mi gospodo posao, radiće Brko, nije problem, pa ću uredno plaćati sve režije. Da ti kažem nešto, a to mnogi koji mogu da me zaposle znaju nego se prave budale, Brko kad radi nema alkohola, rad je rad. Imam problema sa leđima, jebu me svako malo, u ratu sam ranjen ispod desnog oka, ostale su posljedice, ne mogu ja raditi neki teški fizički posao, ali ima gomila poslova koje mogu obavljati bez greške. Ali niko te ne zarezuje ni cenat. Koliko sam puta išao da vidim da mi otpišu dug, koji svakako nije veliki, sve su to mali računi, obećavaju, kažu biće u redu, ne sekiraj se, a svaki put prdimahovina. Ovako u stanu samo prenoćim maltene, zimi hladno, a svakako šta ću bez struje, da bar nešto na televiziji mogu pogledati pa bi vrijeme brže prolazilo. Kad imam para kupim neku enigmatiku, to me smiruje, a kada nemam, jebi ga, ”posudim”. Bar vodu imam, nju mi nisu još isključivali, mada i to mi je često kao da je nemam, kad ne radi bojler da je ugrijem, da se okupam k'o čovjek.” – kaže Šuko za naš magazin.

Brko2.jpg

Ninković bez dlake na jeziku govori o stanju u društvu, o nedostatku osjećaja za običnog čovjeka i njegove probleme. Kaže da se od rata na ovamo iz dana u dan živi sve gore dok oni ”veliki” uživaju na račun obične raje.

”Nema ti ovdje života, jebo mene, nego nema života za mladog čovjeka, za poštenu radnu snagu, sve otišlo u onu stvar, umjesto da stanemo na noge, da živimo k'o ljudi, narodu sve gore. Zato ove barabe uživaju, posvađaše narod, zavadiše oči u glavi, samo da njima bude lijepo. A narod ko jebe! Običan čovjek se pati da nahrani porodicu i pored svega ga zajebavaju na sve strane, ne daju mu disati. Politička situacija je takva da su političari najveći dušmani ovom narodu, a narod lud pa ne vidi, ili se pravi da ne vidi jer ganja neki sitni šićar. Eno ono u Banjaluci, pratim ponekad i čujem šta ljudi pričaju, satraše čovjeka koji je ratovao jer su mu ubili dijete i ućutali se. Sve nam je tako, burazeru moj. Odavde treba bježati, ko god ima u glavi, ne okreći se sine, bježanija. Pa eto ih tamo, neka žive, neka uživaju, nek’ jebu mater. Mi smo prije rata živjeli normalno, popilo bi se tu i tamo, više sam onda pio nego sada, izlazilo se, bilo je normalnije sve, onda rat dođe i sruši sve to preko noći. A ovo poslije rata još gore, fukara gleda samo kako će se obogatiti na račun poštenog svijeta.” – analizira ”ludi” Šuko precizno i bez dlake na jeziku.

Poznanici, drugari ili prijatelji, obična raja, često ”poguraju” Nedeljka nekom markom, on rijetko traži, ljudi mu daju, za pivo, cigare ili burek. Trudi se da zaradi svoj dinar, pa ”uleti u ispomoć” u obližnju automehaničarsku radionicu gdje nadniči za osnovne dnevne potrebe.

”Nije mi ovdje loše, ima ponekad posla, uletim tu da pomognem, dam ruke, gazda mi kupi cigare, bude i pive, popije se kafa, mlada donese kuvano svaki dan, jebi ga, izgura se dan, prođe brže, pa kući u onaj mrak na spavanje. Neki školski i predratni prijatelji okreću glavu od mene, prave se da me ne poznaju, a mnogi bi mogli, da hoće, da mi izganjaju neki posao, da radim, da zaradim. Ne tražim ja da mi iko išta poklanja, daj mi da zaradim, radiću koliko mogu i šta znam.”

U gradu ćete ga gotovo sigurno sresti, ponekad će nešto i dobaciti, a ponekad će i šuknuti, kako voli da kaže. Upravo zbog toga, mnogi misle da nadimak Šuko dolazi od tog šukanja, a s druge strane, oni zlonamjerni će ga osloviti sa Šugo. Za kraj razgovora, stavljamo tačku na nagađanja oko porijekla njegovog nadimka, jer ni jedna ni druga verzija nije tačna.

Brko3.jpg

”Nisam ja Šugo, to seru klinci uglavnom, a nisam ni Šuko zbog šukanja. Ja sam ti k'o mali, možda sam imao 6-7 godina, ubacio viljušku u šuko utikač, otresla me struja pofino, a poslije toga me jedan malo stariji drugar, Milišić, prozvao Šuko, od tada ti je burazeru taj nadimak Šuko. Čitav život me tako zovu, mada volim i da šuknem, ali nema to veze sa nadimkom.” – završava Šuko razgovor nakon čega ispred diskonta ispijamo pivo i pjevamo njegovu omiljenu pjesmu ”Dvadeseti vek” Bajage & Instruktora. U toj njegovoj verziji, ludaci su po rovovima, a vojnici po krovovima, a nakon razgovora sa Nedeljkom, ne mogu se oduprijeti toj pomalo strašnoj simbolici da su po rovovima zaista bili ”ludaci” a da su današnji ”vojnici” daleko iznad naroda, na krovu poretka. A sa tog krova, svakodnevne tegobe malog čovjeka se i ne vide, jer sa visine je on još manji nego što jeste. A valj'o im je Šuko u ratu, poput mnogih koji su srcem išli a danas nemaju ništa ili skoro ništa…

Preuzeto sa: Moja Hercegovina  / Autor: Igor Svrdlin

Advertisements