SINĐA

Pripovijetka: SINĐA

Uz najcrnju glad devetstosedamleste spremila me pokojna majka u Korjeniće da odnesem jedan bakreni kotao ne bih li u Bula za nj uzela šaku brašna i osoljaj soli. Bila nam je pukla pogibija jedući neslanu koprivu i srijemušu. Čeljad podbula, a ko je bio vaosan ili onako sobom zloživotan spao je s noga.
Krenula sa mlom i Sinđa Turova. Ja sam bila tek prispjela đevojka, a ona bijaše prevalila tri krsta. Nije Sinđa ostala neudata samo stoga što je negledna, no joj se propito nije dalo da se uda. Bijaše visoka i pro mljere, pa se nagela iz pleći. A nema prsi više no đetinja šaka, pa se i namljerno pokučivala da joj se ne bi viđelo da je pljosnata. Suva kao brstina, a kmasta u obrazu. Ali imala je dva niza lijepo složenih zuba da ni dvaputa u đevojke nijesam ljepših viđela. I vazda pitomo nasmijana. Dvije joj smijolice na obrazima, a jedna na bradi. Oću da kažem da bi se ona mogla udati po glednoći, jer ima mnogo ženskih da su previsoke i da nemaju prsi, i koje su grđe od Sinđe u obrazu, pa se lijepo udaju. I po kući je trebalo da ona bude bolje sudbine. Turo je bio tanak u imanju, ali nekako paćan i ljudi su rado u njegovu kuću dolazili. Pošten komšija, božja ublaga u selu, sladak da pomogne svačim što je imao. Svak je bio slobodan prizvati njegovo dijete da ga posluša taman kao svoje. Turova žena Stoja ustana, smirna i rukata. Čista joj rana kao iđe u selu, i svakome se mililo da uzme jedžek iz njene ruke. Ako bi đe otišla na svadbu, ili na babine, ili da obiđe bolesnika, ili na kakvu drugu priliku đe idu žene, ona je umljela da odnese iz svoje sirotinje lijep dar, bolje no mloga gazdarica što bi Stoju kupila za mekinje. Stoja je na kuđelju i stativama zarađivala bar toliko da je Turo imao uvijek novu crnogorsku kapu, košulju od beza i tanku bljelaču. Išao je ođeveniji no Risto Bogdanov kome je blejalo trista u krdu.
Nijesu Turo i Stoja ničim obrljali svoju večeru, ali odnekuda je došlo te su bili baksuzniji no zec u gori. Ma da su oburdali sve manastire ne bi bili žešće čivtelije.
Taman kad se počelo zborkati da bi Sinđu iskao neki Plandić s Podvrši, malo postariji čovjek, ali lijep domaćin i na dobru imanju, pogibe Jovan Turov. Bilo mu je sedamles godina.
Jedno jutro bio oprlješao snijeg, pa Tomaš Mitrov, Turov isti rođak i prvi komšija, krenuo u lov. Jovan imao nakvo lovačko vižle, pa ga odriješio da ide neka se uči goniti sa Tomaševijem kerom. Krenuo i Jovan da gleda oće li mu avarisati ker po tragu. Turo ga vrći da ne ide, ali nije pomagalo. Zborio je potlje nesretni Turo da je bio snivao zločes san i da je stoga branio Jovanu da ide s Tomašem.
Paščad odmah digni zeca, Tomaš gađaj i rani ga. Onaj ranjeni zec kumbasi niz jednu gredu i zaskoči u nakvu noru. Jovan za njim da ga uvati, oklizni mu se noga niz onu slisku, pa strmoglavice s litice te je visoka da je ne bi svatile najbolje tri konjske tovarine. Nije živ na zemlju padao, no su mu pokupili komade.
Sinđa se zavila u crno za bratom jedincem i za tri godine niko nije pomišljao da je ište. Kad je trebalo da svuče mrku robu i počelo se čujati da bi je iskao nekakav udovac s Graovca, dođe u Zgođen crnogorska vojska da čuva granicu prema Austriji. Vojska zalogorova ravne tri godine. Nije mlogo potrajalo otkako je došla vojska, dok se posukaše nakve pogane riječi za Sinđom. Koliko ja to viđela toliko mi grija, a koliko čula toliko mi sevapa. U njijovoj kući nastavala su nekolicina, pa oni što po selu prate tuđe posle priviđali da je neki Vasilije iz Vražegrmaca nešto talamario oko Sinđe. Ona i zarđavi i nije nekolika mljeseca išla za ajvanom. Sva bijaše pošarenjela u obraz kao žaba; pričali su i da bljuje. Turo s njom nekud na primorje i tamo su potrajali neđelju dana. Kad su se vrnuli Turo je kazao da je doktor Latinin u Risnu vižitao Sinđu, našao joj gujine u štomaku i izbačio ih medižinama. One seoske ćućkalice kontresale su oko toga još jedan vakat dok ne leže priča. I taman kad se na to sve dobro zaboravilo, Bog naredi te se zarati i pogibe Turo na Klobuku u onoj zgođenskoj četi što je sva izginula braneći onu valu između Klobuka i Kosmaša. Sinđa se jopet zavi u crno. A sve i da nije bilo korote nikome nije padalo na um ni da se ženi ni da se udava dok je bilo ropstvo. Tako se Sinđi produžavalo crno đevovanje.
No što ti pričam, nas dvije otišle u Korjeniće. Sinđa je nosila nakvo pletivo što je radila Bulama. Kad smo posvršavale ono oko šta smo išle, Sinđa veli:
– Daj, Ćana, da svrnemo kod odže što stoji podno Aranđelova da nam što valeta. Imam ja paru da mu platim za nas oblje. Vele da sve pogađa narodu kao da zbori s Bogom, oprosti me Bože, i da mu stoga dodi i muško i žensko iz bijeloga bašanskoga svijeta.
– Šta to zboriš Sinđa moja! – velim ja. – Kako ćemo ići odži? More neko da prividi pa će se s nama nabiti bruka. Kad đevojka ide valetaru, odma kažu da je izgubila nadu od udaje, ili da joj se uždila krv pa joj pricvrljelo da se uda. Nemoj, kumim te Bogom, da to činimo!
Ali ona navalila – ajdemo pa ajdemo. Kumi i moli i zbori da bi ona sa mlom otišla da je zovem u jamu ili vodu. A i bi bezbeli. Bila mi je vljerna i nikad se na nju nijesam naijedila. Ja nemadi kud no pristani, te mi kod odže.
Odža bijaše dobro star čovjek. Nema nikoga no Bulu, mlađa od njega brat bratu trides godina. Sve lepira po kući: te dodava mu kavu, te meće mu žižu u lulu kad puši, te pita ga samo šta oće i šta bi. Šta je veže za onog đuturuma ni sad se ne mogu dośetiti. Daj ti znadi kako je to u njih, samo znam da naša ženska ne bi onako titrala oko iktijara pa da je on vojvoda.
Śedi odža na jednoj velikoj neobrijanoj ovčjoj čapri, a sve oko njega pritisli šareni ćilimi. Niđe stolice u kući, a u jednome ćošku naslagani kušini i roba što se po noći pokrivaju. Nekoliko bakarnih tepsija prislonjeno uza zid. Okalajisane kao ogledalo. Visi o istome čaporu jedna puška i jedna kriva sablja, nikad je moje oči take viđele nijesu. U jednom ćošku, širine koliko ognjište, nema ćilima no to mljesto popločano i jedna šuga dolje pri samoj zemlji vodi na dvor. Jedan veliki žuti ibrik i jedna bakrena konata na sred onih ploča. Potlje su mi pričali šta oženjeni Turci čine po noći s onom vodom te je drže u ibriku, ali, eto, ne valja o svačemu pričati. A šta onaj iktijar čini s vodom to sami bog zna!
Odža suv kao lisnika i tresu mu se ruke. Maven ispod oči, a nos mu koliko muški kvarat. Dva oka zelena kao okrijek, a oko oblje źenice načinjeli se bijeli obruči isto kao ljeti oko sunca kad je velika vrućina i duga suša. Nema nijednoga zuba, a oblje mu gubice utelke nekud unutra. Brada mu se baš gotovo sa svim sastavila s nosom. Iz uši najorgali čupci dlake, bijele kao snijeg. U ruci mu jedan đerdan vas od jednakih mrnđula što se žute iljadu puta kao vosak. Cupli onu lulu nikad ne pariše, a sva mu kamara donosi zivtom da te Bog mili sačuva.
Otkako nas je uvela Bula, dok nas je upitao što smo došle, mogla bih obrnuti deset obrtljaja na muškoj čarapi.

– Što ste došle, Vlainje? – zaučini on.
– Da nam valetaš – odvrati Sinđa.
– A imate li da platite, Vlainje?
– Imamo bogami! – velimo.

Manu rukom na nas i dade mot da śedemo pored njega. Mi se primakosmo i śedosmo. On se prvo zabeči u oči jednoj pa drugoj, ali u mene je mlogo dulje gledao. Onda nam uze obljema rukama dlanove od desnih ruka i zanjiri se prvo u moj pa njezin dlan. Bi rekao da ne vidi dobro, pa mi vas dlan prepipa prstima. Sve me vatala nakva ježnja. Meka mu ruka kao veda krpa. Kad nas je jopet dobro osmotrio, izvadi ispod jednog kupina, što bijaše iza njega, knjigu. Otvori je, kad da vidiš po njoj nijesu slova kao ova te mi imamo, no sve nešto izvezeno. Ma učini mi se da je nadžidžano isto kao da si jedno ispod drugoga nanizao ženska opleća. Nije jednačita boja onoga veza, no sve crno, a samo s početka, i to po neđe, ona šara crvena kao japundža. Metnu knjigu na krilo, pa u one šare gledaj, gledaj, gledaj – bi za toliko čovjek otkovao kosu.
– Slušaj ti rumena – meni rekaše – nećeš se nikad u domu koji te čeka prtiti bremenima, no ćeš življeti kao gospođa. Više ćeš željeti mertinovog ljeba no šenišne pogače; željećeš opanaka, a ne crevalja, biće ti puna kuća kao snos i pun tor kao šipak. Velika te novaka čeka. E više ti ja nemam što pričat, to drugo samo Bog zna. Plati to što imaš i srećan ti put!
Sinđa zaučini:
– A šta ćeš meni kazati, i ja imam da platim?
– Tebi neću ništa kazati, jer ne more nikako knjiga da mi se otvori na te. No ajde obuj se i sretan ti put. A šta će biti s tvojom sudbinom to samo Bog zna, šućur Alahu!

Sinđa zaplaka i stade da ga moli i preklinje. Kovtisala pa moli, a on samo rasteže rukama i odmavuje glavom. Onda dokopa onaj đerdan i poče da ga prebira mlogo brže nego što ga je prebirao kad smo uljegle. Sinđa pišti i poče da ojka. Uljeze ona Bula i pita što joj je. Ja joj kazah da ne more odži da se na nju otvori knjiga, a Bula veli da mu se nikad ne more otvoriti na jedna iksana sem otprve. Bula blaži Sinđu i lijepo vidim da ne bi željela da odža što priča Sinđi. Ali Sinđa, Bog da je prosti, isto kao da prevrnu svijes. Kleče na koljena, dokopa odži ruke i stade da ih ljubi. On ne more da ih istrgne, a ona kuka:
– Aj kumim te Bogom, aj molim te kao svoga oca, aj za spas duše, aj turske ti vlejre…!
Odža neće pa neće. A dobi skopos istrže ruke i oštropi se na noge. Tek se tada viđe koliko je izdolio, ma prazne mu puste gaće i jedva se drži noga. A kad ga Sinđa zakle: »Ela tako mogao umrijeti«, zaljuljaše mu se noge i dođe mu da crkne. Iskolači očima, a udari mu crven u one mrtve obraze. Pritrča Bula pa ga šljunu na one kušine. Nešto mu bi dozlaboga ar zbog one Sinđine zakletve, pa osu:
– Ja ti nijesam stio kazati šta piše da ne znaš prije vakta kakvi će te jadi snalaziti od svoga života. Tako mi baksuzno čeljade nije kućni prag premicalo. Baksuznija si no zec. Miči mi se s oči, ne bih ti žute dukate uzeo iz ruke. Blježi!
Meni došlo da puknem od nakva zora. I ona se Bula sva promiješala u obraz. Smetoh se o jadu i ne znam šta ću. Izvadih nekolika solda i metnuh ih pored odže, a on ih dokopa rukom pa ih stade gnječiti kao da su mu nešto krivi. Sinđa prestade da plače, okamenila se pa niti crni ni bijeli. Gleda preda se i ne trepće očima. Ja je drmni za ramo, a ona isto kao da me ne poznava ubeutila u me i gleda nekud kroza me. Ja je potegni za ruku i izvedi pred kuću. Ma ne rekoh odži i onoj Buli ni zbogom.
Krenusmo kući, ali Sinđa ne progovara ništa više no studeni kamen. Ja joj sve zborim da odža ništa ne zna, no da ga je ona njezina zakletva nešto naijedila, pa je zato udario u onakav tutanj, ne mogla mu dabogda duša ispanuti. Pričam joj i o meni da bi viđela da odža laže. Okle, velim, ja mogu stići u onako bogati dom đe se ne jede mertinica. Ni u Save komandira nije se tako življelo, ni niđe u našim krajevima. Ko to vazda nosi crevlje sem žene činovnika, a okle će mene uzočas uzeti činovnik. Onaj gejak samo je mamipara i više ne zna od starosti šta trušti, no je načisto išćićao. Viđe li kakav je i kakve su mu oči. Ne bi vrana pala na nj da mu kljuje meso. Onda Sinđu zakumih da nikome ne priča o našem putu kod odže, a ja joj se zakleh na sve šes brata da nikome neću ništa pričati. A nijesam duše mi i moje mi lijepe sreće i svega mi što mi je jaki Bog podariio i onako mogla umrijeti nikome ovo pričala dok je Sinđa bila živa. Nijesam šćela da trujem moju novaku i lijepu đecu, slava mu i milos.
Sinđa se sasvim razabra i nije se na nju moglo ništa poznati kad smo došle kući. No da vidiš kakva je dalja sudbina Sinđina.
Pošto izađe Švabo devestoosamleste nije potrajalo ni po godine, isprosi Sinđu jedan Zrnović s Dvrsna. Nije ništa od nje bio stariji, ali ćorav na jedno oko. Strklo mu od nešta još dok je bio đetetom, pa mu se zacmolile trepavice jedna o drugu kao da su srasle još prije no se rodio. Kad trepće onim zdravim okom, miga mi sva vala od onog ćoravog oka. A runjav – to nijesam nikad viđela u mom vijeku – ma sve mu brada doprla do oči, a ono što je od obrva do kose, jado čelo, nema što bi pritiskao sa dva prsta. Sve mu ispod košulje oko vrata najorgali crni čupci. Bože me oprosti, kao da nije čeljade. No svi bi se ti jadi mogli trpljeti, no muca da ne more opepeliti jednu đavolju. Kad zausti da progovori vas se nadme kao da je izio perušinu od kokoške. Onda pušta pomalo arije iz prsi i nakva đavola mrsi s vr jezika. Ali kad ispune onu ariju, što je usrknuo, a ne povrće da uzme drugu, nadođe mu ono jedno oko kao u jejine i vas pomaveni od zora. E tada ne more da zametne riječ više no studeni kamen. A nekih puta kada oće nešto da progovori, prvo počne da dršće gubicama, onda mrda nosom, prevrće onim zdravim okom kao da mu je polenulo, koči vratne žile, pa onda otrsi da ćilikće po kvarat od ure, isto kao ono kad usitno javori kokoška. Kad mu zapne da ne more baš nikako da otvrze, mogaše mu se pomoći, ako ga neko akne u ono bilo. A znavaše da pljeva, ma ne sam. Započni momci da pljevaju, a on se primakni pa gigiće ljepotu božju, sve ga izdaleka poznavaš da je on. Kad se s nekim pokoljedavi oko nečega, a ljuto ko prišt, zabrza pa bi se Bogom zakleo da štekće lisica.
Bio je puki siromah, a od vamilje imao je samo majku. Sinđa ga je dobro poznavala. Njemu je majka bila isto iz Zgođena pa je često dodio u uječevinu. Ujak ga je i namljerio na Sinđu.
Kad je došao s ujakom da je prosi, Sinđa je briznula u plač, ali Stoja i stričevi nijesu je šćeli ni pitati, no je odma dali i ugovorili svadbu. Išla sam joj na veselje i odnijela joj košulju s oplećem. Ma ne bijaše ništa od nje tada no vijes. Vljetar bi je odnio. Nemaše na šta roba stajati no visi ko o kocu. Za dvades i jedan dan, koliko je bilo otkako je isprošena dok je odvedena, nije sušila obraza, ni šćela ništa puštiti niz grlo što je nijesu naćerali. Ništa se na njoj nije imalo viđeti kad su je izveli osim ona dva pusta niza lijepijeh ziba i oči. Smijolice joj se nekud istopile. Doduše, nije se potlje prosidbe nikad ni smijala, pa se nijesu mogle ni viđeti.
Došlo je po nju desetak svatova, sve viđenih ljudi. Išli su za njom u podi majka i Tomaš Mitrov, a s njom je u prvljenči dodio jedan izvanji đever i zaova što je udata neđe u Krivošijama. Kad je došla u prvljenči, učini nam se kao da se lijek oveselila i bijaše malo bljenula u obraz. Ili nam se to samo tako učini.
Ne prođe ni po godine kad se ču zvek: zamakla se Sinđa; našli je da visi o gredi u pojati, pa je skinuli s vlješala i povrnula se. Odma je potrčala Stoja i dovela je. Išla sam da je gledam. Sve joj bijaše maveno oko vrata kuda je propilalo uže s kojim se zamicala. Ništa je ne pitah no samo joj rekoh da je sramota to što je učinjela. Ona me još jednom zagrli, malo se osmjenu i ne reče ništa.
Bila je petnes dana u rodu i domaćin joj je dolazio dva puta da je obiđe. Ona mu je rekla kad je potonji put dodio da dođe u iduću neđelju i da je povede kući. Ali na osvit neđelje ču se kukanje kod Turove kuće. Potrčasmo svi, kad o jednoj krušci što je taman pred kućom visi nesretna Sinđa. Stoja veli da je svake noći bila na oprezi i da je nagledala Sinđu da ne obradi o životu. Veli da je i ove zle noći Sinđa bila u krevetu sve dok nijesu zapljevali kokoti. Ali neđe u rasvit, kad je Stoju prevario san, Sinđa ti se zavinđala.
Nije je niko smio skunuti s vlješala dok nije došla vlas iz Varošice da utvrdi ili je obradila o životu ili je nešto drugo po srijedi.
Dođe dosta ljudi s Dvrsna. Domaćin Sinđin sve plakaše iz onoga jednoga oka. Nešto mu je bi dobro žao. Nije pop Đuro nikako dao da se ukopa u crkvenom śenu, no je saranjena na onome groblju đe se kopaju oni što kidišu na svoj život i đeca koja umiru bez krsta. Vele da je na tom istom groblju u stari zeman kopana nakva druga vljera te je više niđe nema u našim krajevima.

Novak Kilibarda